ИДЕЈЕ, БОЈЕ, ПУТОКАЗИ
Ликовни сабор у Горњем Прибоју на Мајевици код Лопара у Републици Српској даје повода да се истовремено пише и о њему, али и о многим појавама у културном простору где живе Срби. Овај Сабор већ једанаест година даје драгоцене плодове и та чињеница обавезује да му се пклони више пажње него што је то до сада чињено. Упадљиво је да ни медији, а ни други чиниоци, нису Сабору поклањали онолико пажње колико он заслужује. Разлога за то има више. Отежавајућа околност је вероватно и та што се Сабор одржава у време када се предност даје којекаквим културно- забавим, туристичким, гурманским и сличним приредбама и фестивалима, претежно комерцијалног карактера. Али, и само место одржавања Сабора није баш привлачно, поготово за оне који живећи у тзв. културним центрима Горњи Прибој на Мајевици, ако су уопште чули за њега, доживљавају као незанимљиву провинцију. Чак и да је тако траба указати на његов значај Сабора макар запис о томе остао само на нивоу пригодног казивања као што је ово.
На простору где живе Срби одржавају се многе ликовне манифестације, најчешће назване ликовне колоније. Колико их има, нико тачно не зна. Најмање их, разуме се, има у удаљенијим крајевима тако да и са те стране Ликовни сабор на Мајевици привлачи пажњу. Приметно је да се све више ликовних колонија специјализира за одређене области. На пример, пејсаж, акварел, цртеж, али и за тематска подручја: културно- историјске споменике, природне реткости и сл. Ликовна сабор у том погледу оставља уметницима потпуну слободу. То може да буде предност, а и не мора. Извесно је да у том случају учесници упориште налазе више у себи него у спољним околностима.. То најчешће омогућава да се дијалог, који уметник води са собом, преноси на окружење чинећи га богатијим. Слаба страна рада у ликовним колонијама је ta да за кратко време треба урадити једну или две слике. То је недовољно да би се стекао увид у уметничке домете одређеног учесника. Међутим, сретна је околност да се у ликовне колоније позивају већ афирмисани уметници, који поред резултата у сликању имају запажену улогу и као педагози, дизајнери, сценографи…То је случај и са Ликовним сабором у Горњем Прибоју на Мајевици.
Иако није прилика да се учинак овогодишњих учесника детаљније анализира ипак на неке вредности које су испливале на видело није сувишно указати. Уочљиво је да су сви уметници, као по неком договору, ослонац у свом ликовном изражавању нашли у боји! Зна се, боја и светлост, можда више него други ликовни садржаји, утичу на људску психу. Учесници ту чињеницу нису ни на који начин злоупотребили. Напротив, избегавајући рутински однос они су покушали, неко више, а неко мање, да пронађу решења која би бојом што дубље допирали до тајни слике и живота. Сажети коментари који следе, надам се, допринеће њиховом осветљавању.
Миладин Лукић у решавању симболичких загонетки својих истраживања прошлости, ослонац има у боји.
Душан Микоњић је успео да се идентификује са својим делом на начин да нас уверљиво уводи у њега. И кад једном осетимо тајновити свет боја и облика које открива, имамо жељу да у њему и останемо.
Снежана Бекрић хармонизацијом хладних тонова са топлим акцентима својим идејама даје сугестивност.
Милан Милић Јагодински помоћу боје и одређених светлосних акцената омогућава боље сналажење у замршеним композиционим лавиринтима.
Биљана Врбић у свом комплексном ликовном изражавању даје предност цртежу и композицији, али не занемарује боју.
Весна Вујичић без боје не би могла да изазове снажне доживљаје.
Ивана Лукић зна за моћ боје па јој даје предност у односу на остале ликовне елементе.
Будо Славковић супериорно успоставља рафинирани однос хладних и топлих боја. Вешто им додаје неки реалистички детаљ и тако, уместо да открива тајну слике он је чини још загонетнијом.
Кирил Димитров у потрази за тајанством слике и живота залази све дубље у њихове слојеве. Без боје то не би могао.
У овогодишњем сабору су учествовали и ствараоци чији рад није непосредно везан за феномен боје. То су вајар Милан Ћеранић и Радован Симић који истражује технолошке могућности ликовног изражавања.
Дакле, вечина учесника Сабора смело истражује могућности боје. Награда за то не изостаје. Успевају да хладним тоновима дају снагу топлих, али и, гледано у целини, свет боја обогаћују новим вредностима. Можда није сувишно потсетити како су неки генијалци то радили у прошлости. На пример, мауритански краљ Јуба II у 16. веку направио је несвакидашњу љубичасту боју од пурпура ретких шкољки. Много година касније (1930.) Жак Мажорел је произвео чудесну кобалт- плаву која је по њему добила назив Мажорел- блу. Не треба заобићи ни Ежена Делакроа, који је опчињен Мароком, употребио следећи израз: Плавозелено море, загасито као смоква.
Својства боје су очигледно несагледива. Уз више рада, учења и маште није тешко спознавати их. Допринос Ликовног сабора на Мајевици ма колико се чинио скроман у ствари је велик. Можда би био и већи кад бисмо знали како публика доживљава све оно што им уметници дарују.
Користим и ову прилику да истакнем значај који је дао Миладин Лукић оснивању и одржавању овог Сабора. Његов Атеље 313 не зове се случајно тако, Та година означава један од најважнијих догађаја у историји човечанства, потписивање Миланског едикта и настанак једне цивилизације, познате под називом Византијa, чије тековине свет и данас користи.. У тој чињеници Миладин је налазио ослонац за многи свој ликовни искорак. Волео бих кад би то добило карактер путоказа, да и будући ученици Сабора више пажње поклоне баштини. Било би то највеће признање Миладину, Сабору, али и свим ентузијастима који су помогли да Сабор траје.
У Лопарама, 27.јул 2018.
Милутин Дедић
