Упрљали смо у тој мјери природу у којој и од које живимо да тако не би учинио ни непријатељ. Шуме, ливаде, ријеке и потоци затрпани су пластичним кесaма, флашама, металом, стаклом, дијеловима намјештаја, кућним апаратима, а понегдје и дијеловима аутомобила.
Ријечица Гњица, жила куцавица Лопара и околине, извире на планини Мајевици, тече кроз Веселиновац, Лопаре, Мачковац, Пирковце, Брусницу, Миросаваце и код Челића се спаја са Шибошницом. Ова планинска ријечица, која је некад била пуна риба, а на чијим обалама су уживала дјеца и излетници, данас је ругло од којег скрећемо поглед у страну. Загађена је од самог изворишта јер поред скоро непроходног пута који води за Тузлу преко Површница несавјесни путници истоварају тоне смећа, а свака киша спере дио тог смеђа у корито ријеке.
Ко је крив за ово? Поплава која је изнијела на површину сво бачено ђубре и окачила га по обалама ове ријеке или људи који овде живе и тако се маћехински односе према природи?
Поплава свакако јер нећете наћи ни једног становника овог краја који ће вам признати да редовно баца смеће гдје стигне па га кише однесу у ријеку и оно остане касније окачено на дрвеће и шибље па наше ријеке и потоци изгледају окићени као невјесте. Не нико то признати неће, али већина ипак то чини. Чак постоје и такви безумници који врећу пуну смећа довезу из свог села да би га бацили у Гњицу са моста у Лопарама. Може ли се овде говорити о патолошкој мржњи према ријеци и природи уопште или само о несавјесности Мајевичана?
Тешко је дати одговор на ово питање, али га вјероватно не треба ни тражити јер проблем се мора рјешавати одмах, односно сваки дан, иначе ћемо се навикнути на ругло које смо створили или ћемо отићи одавде, па једном кад дођемо на одмор крстити се у чуду како нам је завичај прљав. Можда ћемо поведени општим нередом почети и сами да бацамо смеће у природу иако то не чинимо у земљама у којима радимо. Иначе примјећено је да туристи из уређених земаља почну да се понашају као свиње, ако је у земљи у којој проводе одмор неуредно. Ваљда се поведу мишљу да ако домаћини не чувају своју земљу не морају ни они. Можда нам баш због тога Тузлаци и ино пролазници у пропутовања кроз наш завичај оставе понеку врећу смећа. Вјероватно зато и неки наши безумници избацују празне лименке и пластичне врећице кроз прозоре својих аутомобила.
Ми ћемо да наставимо да се жалимо како нам је природа унакажена нашим немаром, а настављамо да је уништавамо чим останемо сами и зато треба неко да нам каже: Стид вас било!
Наравно, речено нам је више пута, али ми се увијек правимо невјешти и тражимо кривца у неком другом, а најчешће у економској кризи. Питање се намеће, шта би се десило да није кризе која нас жестоко погађа? Ако неко мисли да бисмо постали савјеснији гријеши. Једино је сигурно да бисмо имали још више отпада, нарочито пластичне којом бисмо пунили увале, потоке и ријеке.
Постоји ли рјешење?
За све постоји рјешење па и за ово, само треба имати воље да се до њега дође. Познато је да се људи најбоље одгајају кажњавањем и награђивањем. Што значи прво треба одредити казну и награду за комуналне полицајце. Награду кад ухвате починиоце, а казну ако у одређеном временском периоду немају никакве резултате. За починиоце наравно треба увести што строжије казне, а за оне грађане који пријаве починиоце требало би увести награде. На примјер, општина би могла да сваког мјесеца распише конкурс за најбољу фотографију односно филм, на којима се види починилац који баца смеће у шуми или ријеци.
Сва наша дјеца имају телефоне са фотоапаратима па би неки од њих могли да поправе свој мјесечни џепарац фотографишући несавјесне суграђане.
Наравно, осим казне која треба да заболи сваког починиоца треба истом да кажемо: Стид те било! Треба му то говорити на сваком мјесту и у свакој прилици све док кукавац не схвати да ми други завичај немамо до овај један и да је прљање природе исто што и прљање сопственог дворишта односно куће. Некако Мајевичанин, онај који баца смеће гдје стигне и тако загађује природу, личи на малоумника који врши нужду у снијегу под сопственим прозором, не рачунајући да ће снијег да се отопи и да ће оно што је оставио под прозором почети да му „мирише“ чим снијега нестане.
Жалосно је што стално тражимо оправдање поредећи се са остатком Републике Српске, па умјесто да се поредимо са оним општинама које су боље од нас, обавезно се поредимо са онима које су горе и то нам служи за утјеху да нисмо најгори.
Сви Мајевичани, или барем већина, ће чим им неко укаже на ругло које су својом неодговорношћу створили, показати прстом на неког другог: општину, комунално предузеће, ватрогасце или ко зна већ на кога, а нико или скоро нико неће рећи: па дај да сам учиним нешто за свој завичај. Ријетки су они који ће очистити простор поред пута који пролази поред његове куће, па ће пластика и лименке ту да иструну (треба има стотине година да се разложе) ако то неко други не учини. Свако од нас може да учини најмање три ствари за свој завичај:
А. Може да престане да баца смеће у природу
Б. Може да пријави комуналној полицији оне који то чине.
Ц. Може повремено да се сагне и подигне неки отпадак и баци га на за то одређено мјесто.
Свакако постоји још начина, као што је добровољни рад на чишћењу ријеке и шума, али нас никако не треба тјерати да радимо.
Прошле године је у Лопарама била један страна новинарка и примјетивши да се њени домаћини стиде због прљаве ријеке поред које су шетали, рекла:
„Не треба да очајавате. Прије двадесет година је Ирска изгледала у длаку овако, а данас изгледа као Швајцарска.“
Ми се надамо да нам не треба двадесет година и да бисмо могли већ наредне године имати ријеку са чистим обалама и шуме у чијим се увалама не крију тоне свакојаког ђубрета, ако већ данас започнемо да се бринемо о томе. Ако будемо чекали да нам из неке међународне организације удијели новац да очистимо нашу ријеку и наше шуме, онда је боље да онда дођу и одузму нам ово мало што имамо, кад не умијемо то исто да цијенимо и чувамо.
У прилогу су двије фотогрфије које боље од хиљаду ријечи казују како изгледају наше шуме и потоци.
Можда не можемо да од Мајевице направимо туристички рај, али сигурно можемо да сачувамо ово мало земље на којој смо стасали. Ако нећемо то да урадимо онда: Стид нас било од сад па до вијека!
Бошко Петровић